Sa Dinare, iz inata, u Ligu šampiona!

0
Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

U noći u kojoj je ekipa Crvene zvezde ostvarila navijačima san na koji se čekalo više od dve i po decenije i najzad se našla u grupnoj fazi najelitnijeg evropskog takmičenja, stanovnici jednog istinskog zvezdaškog grada, kojih danas ima više po svetu nego u mestu rođenja, bili su ponosni kao malo kad pre toga.

 

Svi Kninjani širom sveta, slavili su uspeh svojih sugrađana Milana Borjana i Miloša Degeneka, koji su bili važan šraf u mašineriji koja je Zvezdu vratila među evropsku fudbalsku elitu.

Dva stasita Dalmatinca slavila su sa saigračima i navijačima ogroman uspeh, znajući da svuda širom zemaljske kugle njihovi Kninjani slave sa njima, od samog Knina i kninskog Kosova Polja, pa, kao u Bajaginoj pesmi, do Aljaske i Australije.

Dinarska genetika i njen neslućeni potencijal

Naš najbolji odbojkaš svih vremena, Vanja Grbić, u više navrata je pričao da činjenicu da smo sila u svetskim okvirima u ekipnim sportovima dugujemo pre svega našoj dinarskoj genetici, kojom je obdaren deo našeg naroda koji poreklo vuče iz tih ponosnih krajeva, a koja se manifestuje visinom, snagom i oštroumnošću, kao i liderskim karakteristikama koje se bude kada je to najpotrebnije.

Osećaj za inat koji imaju svi Srbi, a posebno Dinarci, koji kada bude probuđen, granice ljudskih mogućnosti ne doživljava kao nešto na šta se treba obazirati, nešto je čemu ni psihologija nikad nije doakala: za inat se Marko, u narodnoj pesmi, poturčio, a isti inat nas je, uvek kad je najgore, kroz istoriju terao napred, preko Albanije, pa preko Kajmakčalana, iz i u otadžbinu, uz neverovatne žrtve, do neslućenih podviga.

U sportskom svetu, jedan jasan prikaz inata u praksi bila je sinoćna utakmica Zvezde u Austriji, u kojoj dok inat nije proradio, nije radilo ništa.

Foto: Fk Crvena zvezda official twitter

Zvezda je gubila sa 2:0, a minute do kraja meča prolazile su brže od Juseina Bolta, odnoseći san o Ligi šampiona ponovo negde daleko u futur drugi, kada je, sasvim nepotrebno, hrvatski internacionalac Marin Pongračić, naivni dvadesetogodišnji potomak hrvatskih iseljenika u Nemačku, za svoj tim jednom epohalnom glupošću bez poraza izgubio ovaj dvomeč.

Pongračić, koji je od početka meča verbalno provocirao Zvezdine fudbalere, divljački je i namerno krenuo da zgazi Milana Pavkova, koji je posle vazdušnog duela ležao na travi. Pavkov je krenuo, onako ležeći, nogom da mu presudi, mahinalno i srećom neprecizno,  Krstičić se zaleteo kao na neprijateljski bunker, a ostatak tima je dotrčao besno i odlučno, već tada prelomivši u sebi da ovaj meč ne sme da se završi prolazom austrijske ekipe u Ligu šampiona, pa šta košta – nek košta!

Dok je Zvezdin medicinski tim stavljao čalmu na razbijenu glavu Milana Pavkova, sve je već bilo gotovo: fudbaleri našeg šampiona krenuli su na protivničku polovinu terena da se vrate sa štitom, ili na njemu.

Dva gola i blickrig koji je usledio, posledica su toga što je Pongračić, umesto na Pavkova, nagazio na minu, aktiviravši naše tajno oružje.

Iz inata je Zvezda dobila ovaj dvomeč u konačnom zbiru, i iz inata ide u Ligu šampiona, da tamo opet pokaže još nekom, drzne li se samo da se ponese neljudski, da smo iz inata spremni iz mesta na ono što ni sam đavo ne može iz zaleta!

Knin, rodno mesto Zvezdine pobede u Salcburgu

Milan Borjan, sa svojih 195 cm visine, bio je sinoć visok kao najviši vrh Dinare, 1913 metara visoki Troglav. Miloš Degenek i njegovih 187 cm visine, bili su Sinjal, drugi po visini vrh prelepe planine, visok 1831 metar, a golman Kanade i štoper Australije bili su pred golom Zvezde sigurni i postojani kao stara Kninska tvrđava.

Foto: StarSport

Degenek je jurnuo u napad, onako dinarski, kako je to Vanja Grbić opisao i sam toliko puta u praksi pokazao, i za tili čas je Cican Stanković, Austrijanac iz Bijeljine, morao dva puta po loptu u mrežu. Strelac oba gola jeste bio Ben, ali ko god misli da Degenek nije zaslužan za slavlje, svojim asistencijama i nogom i glavom, jednako kao komorski internacionalac, taj  ne zna ništa o našem mentalitetu, a ni o fudbalu uopšte!

Degenek je ovaj meč odigrao u skladu sa svojim prezimenom, koje označava, u govoru zapadnih Srba, dobre batine. “Degenek” je tuča, ona prava, masovna, a “izdegenečiti nekoga”, znači pokazati mu svu svoju fizičku nadmoć.

Miloš Degenek sinoć je izdegenečio “Crvene bikove” iz Salcburga, da bi im bolje bilo u areni sa toreadorom na koridi, nego sa njima na zelenom tepihu njhovog rođenog stadiona!

Treći gol Crvene zvezde na ovom meču, delo je njenog golmana: Borjan ga je postigao kada je asistenciju turskog sudije Čakira, nezasluženi slobodni udarac sa oko 23 metra, koji je sjajno izveo fudbaler austrijskog tima, panterskom paradom uhvatio u ruke.

U noći velikog slavlja, Borjanova amajlija, zastava sa imenom rodnog grada, mogla je ponosno da se vijori i u rodnom gradu Volfganga Amadeusa Mocarta.

Foto: StarSport

Od Knina do Salcburga

Milan Borjan, stariji junak ove priče, rođen je u Kninu, 23. oktobra 1987.

U to vreme, ovaj grad bio je poznat, pre svega, po najprivrženijim navijačima Zvezde van samog Beograda. Kada je tih godina splitska “Torcida” kretala na gostovanje u našu prestonicu, u nju bi stizala već na kninskoj železničkoj stanici, gde bi “Tovare” dočekale “Delije”, žustrije i vatrenije nego u glavnom gradu SFR Jugoslavije.

Kninjani su, krajem osamdesetih i do 1991, svirali sjajan garažni rokenrol i pratili Zvezdu na svim utakmicama na koje su mogli da dođu, a širom bivše Jugoslavije i Evrope, malo ih koji stadion nije upoznao. Prečka sa gola na beogradskoj “Marakani”, baš ona pod koju je Augentaler skrenuo centaršut Siniše Mihajloviča, vratila se sa kninskim “Delijama” u Dalmaciju, nakon legendarnog meča sa Bajernom.

Ni nesrećni rat koji je buknuo 1991, nije sprečio Kninjane da, rizikujući nekada i živote, dolaze u Beograd i gledaju svoju Zvezdu. Dok je rat trajao, 1994, u Kninu je, 28.aprila, rođen Miloš Degenek, koji je prve korake napravio u selu Orlić, pre nego što je, zajedno sa porodicom svog budućeg kolege Borjana i još više od 200 000 Srba, bio prinuđen da napusti vekovno ognjište.

I Borjanova i Degenekova porodica avgusta 1995. stigle su u izbegličkoj koloni u Beograd.

Foto: StarSport

Stariji od njih, Milan, koji je već u rodnom gradu branio boje petlića lokalne – začudo, crno-bele! – FK Dinare, prvo kao napadač, a onda, po ugledu na oca, i kao golman, počeo je da trenira u Radničkom Jugopterol, sve dok nije sa porodicom otišao u Kanadu.

U Vinipegu i Hamiltonu počeo je da igra fudbal, a već sa 16 godina, odlazi u Južnu Ameriku, gde je trenirao sa omladincima velike Boke Juniors, te sa Nasionalom iz Montevidea. Potom se obreo opet u Buenos Airesu, ovoga puta u B tim Bokinog večitog rivala, Rivera. Nakon epizode u argentinskom drugoligašu Kilmesu, stigao je januara 2009. opet u Beograd.

Treniravši sa “Građevinarima” sa Banjice, debi u prvom timu Rada ostvario je početkom sezone 2009/2010, postavši u naredne dve godine jedan od najboljih golmana domaćeg  šampionata.

2011. je iz Rada otišao u turski Sivaspor, gde je imao sjajan start, ali je potom, izgubivši mesto na golu, otišao na pozajmicu u rumunski Vasluj. Nakon osvajanja vicešampionske titule u Rumuniji, Borjan se vraća u Tursku, ali dolaskom legendarnog Roberta Karlosa za trenera Sivasa, gubi opet mesto u timu i rešava da raskine ugovor, prešavši 2014. u bugarski Ludogorec.

Nastupavši vrlo retko za tim iz Razgrada – između ostalog, i jednom protiv Liverpula u Ligi šampiona – Borjan se rešio da sreću potraži na novoj pozajmici, stigavši u najlepši grad juga Srbije, Niš, i zauzevši mesto među stativama “Reala sa Nišave”. Iz Niša se vratio u Bugarsku, te nakon epizode u poljskoj Koroni Kjelce, stigao napokon i na stadion “Rajko Mitić”, jula 2017. godine.

Foto: StarSport

Miloš Degenek se priključio svom zemljaku tek ovoga leta, a pre toga, i on je imao put fudbalskog pečalbara dostojan ekranizovanja.

Njegova porodica iz Beograda se otisnula u Australiju, gde je u Sidneju mladi Miloš kao dečak obukao dres našeg poznatog iseljeničkog kluba, Belih Orlova.

Sa trinaest godina, prešao je u ekipu Sidneja, gde je i započeo ozbiljnu karijeru, koja ga je odvela do dresa omladinske reprezentacije Australije.

Kao kapiten mladih “Kengura” na Mundijalu za igrače do 17 godina, zapao je za oko našem legendarnom internacionalcu Miroslavu Mikiju Steviću, koji ga je odveo na probu u nemački Štutgart. Nakon što je potpisao svoj prvi profesionalni ugovor, Degenek se povredio, a zbog povrede Ahilove tetive, karijeru je nastavio tek posle oporavka, ovoga puta u redovima Minhena 1862.

Početkom 2017, željan novih izazova, Miloš Degenek odlazi na Daleki istok, u redove japanskog Džej ligaša Jokohama Marinosa. Nastupi u tom timu, doneli su mu i poziv da bude deo tima Australije na nedavnom Mundijalu u Rusiji, nakon kojeg je rešio da ostvari dečačke snove i vrati se u Srbiju, zaduživši na naredne tri sezone dres beogradske Crvene zvezde.

Iako je sudbina spojila dva momak iz Knina da budu poslednja prepreka pred golom Crvene zvezde, ista im je uskratila i šansu da jednoga dan u najdražem dresu, dresu Srbije, zajedno istrče na teren: dok je Milan Borjan još kao mlad odlučio da brani za Kanadu, u kojoj mu i dalje žive roditelji, Degenek je mogao lako da bude danas i reprezentativac svoje matične zemlje, samo da je bilo više sluha nadležnih.

Naime, iako je bio deo omladinske reprezentacje Srbije u vreme kada je istu vodio Ljubinko Drulović, odigravši osam mečeva u kvaifikacijama za Evropsko prvenstvo, Miloš Degenek je pred samo takmičenje volšebno obrisan sa spiska. Čekavši i ne dobivši novi poziv iz Fudbaskog saveza Srbije, rešio je da opet obuče dres Australije, i sa njom je, nakon nekoliko sjajnih partija za “Kengure”, ovoga leta bio i u Rusiji.

FOTO: StarSport

Ipak, kada se sve ovo ostavi po strani, dve neverovatne belosvetske karijere dovele su naposletku ova dva Dalmatinca u njihov omiljeni klub, koji su upravo njih dvojica – uz stručni štab, saigrače i neumorne “Delije”, naravno – i odveli i u Ligu šampiona.

Dva nekadašnja dečaka iz Knina, jedan sedmogodišnjak iz izbegličke kolone i jedan dečak od tek godinu dana u istoj, izrasli su u prave dinarske momčine i ove jeseni istrčaće na travnjak svoje beogradske “Marakane”, sa logom Lige šampiona na rukavu Zvezdinog dresa!

Snovi se sanjaju na raznim mestim i ostvaruju na najčudnije načine. Kada se ostvare, sve se zaboravi, ali, uvek treba znati ko smo i odakle smo pošli, da bismo jednom i stigli tamo gde smo naumili.

Milan i Miloš su stigli na cilj: sa Zvezdom u Ligu šampiona.

Završivši tu etapu, samo su se pogledali, i iz inata zaključili: Idemo dalje!

 

Srđan ORSIĆ – milleniumsport.rs ; Naslovna foto: Star sport

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.
Share.

Comments are closed.

My title page contents