Ajdete ća, djeco, mi smo građani trećeg reda

0
Want create site? Find Free WordPress Themes and plugins.

Mi smo narod koji je uništen. Zna se i ko ga je predao i ko ga je uništio. Ispali smo najveće zlo, a nismo, priča jedan od povratnika prognan u Oluji

č

Kraj septembra se vekovima u Krajini željno iščekuje. Tada je berba grožđa, s kojom su se identifikovali i koja mnogima predstavlja smisao postojanja. To je vreme kad se krajiški Srbi, kako sami kažu, „ujedinjuju“ i pomažu jedni drugima u berbi. Ali ne kriju i da su često sami sebi najveći neprijatelji jer su razjedinjeni.

U Tepljuhu, selu između Drniša i Knina, ekipa berača smenjuje se svake nedelje kod drugog domaćina. Ispomažu se. Ali ova ekipa pokazuje i demografsku sliku krajiških Srba. Svi imaju više od 60 godina. Zaseok je do rata imao oko 650 stanovnika, sada jedva 150.

Iako su svi u penziji, uglavnom su bojažljivi i izbegavaju da govore za medije. Uplašeni su iako ističu da većih problema sa susedima Hrvatima nemaju. Nedavnom „carinskom ratu“ ne pridaju veliki značaj, osim što žale što dvojica berača iz Srbije koji su krenuli u ispomoć nisu mogli da dođu. Vratili su ih s granice.

“Jesi ti došao da radiš ili da se zajebavaš?“, šaljivo dobacuje žena s maramom na glavi.

„Mogu i da radim, nije problem“, odgovaram.

„Aj’ onda prospi ove kante pune grožđa u traktor, a ne da ispituješ tu“, uz osmeh kaže Branka.

„Vlajna ostaje vlajna“, dobacuje muškarac do nje.

Šaljiva „vlajna“ ističe da više nema čega da se boji. Tokom rata je otišla s mužem i decom u Beograd. Pre nekoliko godina muž i ona su rešili da se vrate, ona u penziju, on je našao honorarni posao. Samo što su se vratili, muž joj je umro.

„Ostala sam ovde sama. Čega ima više da se bojim? U naš stan se uselio neki branitelj i neće da izađe. Meni su dali neki mali stan na korišćenje za koji moram da plaćam 700 kuna, a penzija mi je oko 2.000 kuna (malo manje od 300 evra). Tražila sam taj stan nazad, vezana sam za njega. Prva sam u Kninu uvela etažno grejanje. Džabe. U Kninu više nikog i ne znam, sve došli Hrvati iz Bosne i s Kosova. Mene ne diraju jer sam bila pedijatar, lečila sam im decu, sve ostalo je tuga. Nisam to zaslužila“, suznih očiju govori Branka.

„Ovo ovde ti je otvorena psihijatrija. Kako može da bude? Nema posla. U Drnišu je do rata bilo oko pola Srba, sada nas možda ima petnaestak. To ti sve kazuje. Ja živim od penzije pokojne žene od 2.000 kuna. Lično nisam imao neprilike jer sam igrao košarku i družim se sa sportašima“, kaže Petar Petranović, brat proslavljenog košarkaša Zadra Veljka Petranovića, moleći da se ne fotografiše. „Imao sam jednom neprilike zbog slike u novinama.“

Dok jedna ekipa bere grožđe, druga ga melje i stavlja u bačve. Jedan od meštana za to vreme sprema roštilj. Do 14 sati berači su uspeli da prikupe oko dve i po tone grožđa. Kažu da je rodilo „kao nikad do sada“. Slad će biti spreman predveče, oko 19 sati, što znači da je grožđe vrlo dobrog kvaliteta i da će i vino biti odlično. Neće morati da se dodaje mnogo šećera. U ovom delu najbolje uspeva sorta debit, a ima i babića i merloa.

„Slušaj, kad dođe vreme, sve ćemo snimiti i prikazati“, saopštava mi bojažljivo stariji brkati dugajlija, navodeći da se sudi s Hrvatskom i da je proces stigao i do Strazbura.

„Nemamo mi nikakva prava ovde. Diskriminisani smo otkako su Gotovina i ekipa oslobođeni u Hagu. Mi smo građani trećeg reda, nema zaposlenja za nas.“

Nastavlja priču o tome da je Srbima u Hrvatskoj težak život, da ljudi neće da se vraćaju. Prema njegovim rečima, muškarci i hoće da se vrate, ali žene nikako.

„Treba vratiti ovaj naš narod ovde da bismo kao narod oživeli. Mlađih nema, a na njima svet ostaje. Počeli su da kukaju kako u Srbiji nema posla. Teško im je u Srbiji, teško im je ovde. Mi smo narod koji je uništen. Zna se i ko ga je predao i ko ga je uništio. Ispali smo najveće zlo, a nismo. Progone te iz Srbije, iz Crne Gore, a ni za šta nisi kriv. Što me jedan izdao, a drugi prodao. J… se nekome za 500.000 Srba u Hrvatskoj. Naši su nas izdali. Naši su nas sje…. do kraja.“

Osvrće se čuvši u daljini korake, pa ponosno nastavlja o tome kako je do rata veoma lepo živeo.

„Sramota me da ti kažem da sam dnevno zarađivao hiljadu maraka.“ Imao je nekoliko lokala, ali su mu ih oduzeli kada je u „Oluji“ otišao iz Knina.

„Dogodila mi se jevrejska kletva – dabogda imao, pa nemao. Sada se kao privatnik borim 20 godina, a nemam ništa. Izgubio sam proces u Strazburu jer su tamo Srbi kolektivni krivci. Za ceo svet mi smo digli rat. A oni su ga nametnuli, digli. Mi smo branili jednu, drugu državu, a oni su to rušili. I šta smo dobili – izgubili smo svoja imanja, posao, djecu. Rasturila se djeca svuda po svijetu. Sutra neće imati ko čašu vode da ti doda. Kada sam izgubio u Strazburu, rekao sam djeci prvi put – ajdete ća. Ne mogu trpeti to više.“

Uprkos svim iskustvima, kaže da se nije uplašio nedavnog zatvaranja granica, kao i teških reči između premijera i političara iz Hrvatske i Srbije. Ne boji se ničeg današnjeg jer je već bio izbeglica, pa je, kaže, navikao na sve.

„Otišao sam, pa sam se vratio. Narod je marva, bio i ostao. Političarima šta god treba, napraviće. Političari to sve rade, ne radi narod. Narod ko narod, dobar je, javljaju se jedni drugima. Kavgu zameću političari. Sve to pare rade.“ Uverava da ga nije iznenadilo ponašanje predsednika Vlade Hrvatske Zorana Milanovića.

„Nije me razočarao. To on pred izbore, da dobije. Ako on dobije, ja ću da pokrenem postupak o vraćanju imovine preko Ustavnog suda jer imam pravo na to. Ako dođe HDZ, nema od toga ništa jer su oni i oteli.“

„Što smo ratovali, ratovali smo“

Pored vinogradarstva, u ovom kraju se bave još i stočarstvom. Goran Brkić je jedan od retkih mladih koji su se prihvatili ovog posla. Imao je 12 godina kad je rat počeo. „Ćaća“ mu je imao dućan koji je morao da zatvori i onda su započeli s čuvanjem stoke.

„Da je dobro, nije, da je loše – nije. Srednje je. Neki okreću glavu. Ima i mojih školskih drugova koji su okrenuli glavu od mene. Bio sam dite kad je bio rat. Onda neke stvari nisam razumeo.“

Goran zavisi od svog rada, koliko radi, toliko ima. Ističe da u poslu, ipak, ne postoji nacionalnost.„Državnih firmi je malo, a privatnik traži samo rad. Ako nisi zaradio plaću, tu ti mesta nema. U državnim firmama nema posla. Biroi su puni i Hrvata. Kod nas je žalosno što mladi nemaju radne navike. Kad sagledaš mladost s jedne ili druge strane, niko nema radne navike. Ispod časti im je čuvati ovce i baviti se stokom. Kad treba neko da ti pokosi za plaću, nećeš nikoga naći.“

Kako kaže, ne strepi od toga šta će njegova deca učiti sutra iz istorije, koliko će to što uče odgovarati stvarnosti.

„Iza svakog rata se učila izmenjena povijest, tako je i sada. Svako dete treba da nosi svoje postojanje iz svoje kuće. Odgoj se uči u kući i ja se toga držim. S mnogo katolika imam posla, dolaze kod mene za Božić i ja idem kod njih. O budalama ne raspravljam. Nikada se nisam sramio šta sam. Tuđe poštivam. To je za me realnost. A u povijesti će se uvek nešto dodavati i menjati.“

Srđan Čolović je radio 17 godina na železnici u Splitu, a zatim je na kamionu s porodicom u „Oluji“ izbegao u Srbiju, gde je radio u aranđelovačkom „Peštanu“. Kad je postao tehnološki višak, nije imao kud, vratio se u Tepljuh da čuva koze za nadnicu. „Posla nema. Sad, da li je otežano jer smo Srbi, ne znam, ali znam da niko od nas ovde nije zaposlen. Ako se nešto na crno nabode – to ti je“, objašnjava odeven u jaknu s ćiriličnim natpisom obezbeđenja firme „Peštan“.

Deca su mu ostala u Srbiji. U međuvremenu, Hrvatska mu je sredstvima vlade Danske obnovila kuću koja je bila zapaljena. Kaže da su se u ovaj kraj vratili sve šezdesetogodišnjaci, da nema mladih.

„Dole u Šarićima ima najviše djece, tamo su se i skoro svi vratili, a niko ništa ne radi. Svaka kuća ima nekog penzionera, pa žive od toga.“

Priznaje da, iako sada nema većih problema i nije ugrožen, i dalje mu nije lagodno. Pomirio se odavno s tim.

„Nisam ti ja sad imao bojazan. Nema tu više rata, što smo ratovali, ratovali smo. Rat nije bio pravedan, ali moramo se pomiriti da smo ga izgubili. Naša krivica nije sigurno. Čija je? Onih što su nas vodili. I naši i njihovi, naši većinom. Da nisu potpisivali, ne bi tako bilo. A i nismo mogli ratovati protiv cijelog svijeta.“

Po povratku u Krajinu malo je radio u „Dalmacijavinu“ i doživeo nekoliko puta neprijatnosti. Nekolicina mu je rekla da je četnik.

„Čak su mi i neki Hrvati govorili da mogu da ih prijavim, ali nisam hteo. Šta ćeš, narod ka narod. Do države je, ona nas neće ovde. Svi smo dobri kad smo sami, a ne znaš šta ti misle iza leđa. Čovek koji je radio sa mnom na železnici uoči rata rekao mi je da ga prate i da ne sme da se susretne sa mnom. Ja kažem – a kako ćemo raditi, doći će do nesreće na železnici!“

Srđan misli da najavljeno otvaranje konzulata Srbije u Kninu ne bi imalo prevelikog značaja jer za povratak nema tu nikoga.

„Ko će se vratiti? Mladi su se zaposlili u Beogradu, niko se neće vratiti. Da dođu da umru? A gde će se vratiti? U Kninu su se naselili Hrvati iz Bosne i s Kosova, a domaći Hrvati bolje komuniciraju s nama nego s njima. Kažu da im smetaju Kosovari, stalno neke svađe među njima.“

Bosiljku Janjić, člana Srpskog narodnog veća u Drnišu, smatraju „srpskom majkom“ jer je mnogima pomogla da se vrate i da im se obnove kuće.

„Problem je što naših nema kvalifikovanih. Kada se natječeš na nekim mestima, imaš prvenstvo zaposlenja ako navedeš da si Srbin. Čak i ispred branitelja. Imaju određene kvote za Srbe kao manjinu. Ali ja nemam takve kadrove. Niko se od Srba nije vratio a da je pravnik. Odu dalje i ne vraćaju se. Nemaju odgovarajuću stručnu spremu. Jedino sam uspela da obezbedim nekoliko sezonskih poslova za fizikalce“, priča Bosiljka.

Navodi da su se Srbi koji su se vratili adaptirali, da ih Hrvati komšije poznaju i da se zna ko je šta radio. Prema njenim rečima, najviše su im odmogli dobrovoljci iz Srbije koji su činili „nevaljalštine“

„Susedi se znaju, a mi sad ispaštamo. Šta sam ja kriva što se vodila pogrešna politika i na jednoj i na drugoj strani.“ Nju je nedavno zvao bivši komandant 113 jedinice Ivica Bačić, koji sada traži srpske civilne žrtve tokom rata. U izveštaju Helsinškog odbora nalaze se imena dve osobe. On je pronašao unuka ubijenog koji dolazi iz Požarevca jer imaju pravo na odštetu u vrednosti od 100.000 evra.

„Nisam uplašena bez obzira na to što je Milanović nedavno onako istupio. On je to više učinio jer ga kritikuju da nije domoljub. On je preterao u odnosu na Srbe. Pre neki dan smo baš razgovarali – 90 odsto Srba će ipak glasati za Milanovića. Imao je sad konvenciju u Zagrebu i rekao je da mu je to najsrećniji dan u životu, nikada nije dobio takav aplauz, čak ni kad je postao premijer.“

Tokom devedesetih radila je u Šibeniku u Poreskoj upravi i kaže da nikad nije htela da prizna da je nacionalna manjina.

„Ovo je moja domovina i ja to otvoreno svima kažem. Nama je Tuđman oduzeo status. Da je rekao da je Hrvatska država Hrvata i Srba, ne bi bilo rata. Nisam imala nikad nijednu neugodnost, a znaju da sam Bosiljka Janjić. Dođu meni ljudi i pričaju i ja im verujem kakve neprijatnosti imaju. I trudim se da pomognem. Kada su me birali za predsednika sindikata Poreske tokom 1992. godine, rekla sam: ‘Ovi su me zezali zbog jezika, a sad će zbog nacije. Ko me takne, imaće metak u čelo’. I izabrana sam za predsednika sindikata Poreske uprave od Rovinja do Dubrovnika.“

Glas za „naše“

Brkati berač grožđa saopštava mi da zasad neće javno ništa da priča, ali da će progovoriti kada mu i žena ode u penziju. Ne veruje ni da bi otvaranje konzulata u Kninu promenilo nešto jer „nemaju taj kadar političara“.

Siguran je da nam trebaju političari koji su borbeniji za svoj narod, koji ne gledaju samo sebe. Ove sada ne zanima narod i kako će se vratiti. Isto je i s Hrvatima. Kaže da mu nije prijatno kada širom Krajine vidi izlepljene postere Gotovine, kao ni kada na Tompsonovom koncertu 50.000 ljudi viče „Ubij Srbina“.

„To je njihova sramota, nije naša. Ne treba se sekirati zbog toga. Treba živeti. Ne treba se bojati nikoga, jer ako se bojiš, onda ti je još gore. Nema se gdje bežati. U Srbiji nisi pristao, ovde nisi pristao. Ne znaš gde ćeš živeti, nema nam mesta nigde. A ima nas sve manje i manje. Moje selo je imalo 1.250 stanovnika, sada nema ni 180.“

Objašnjava da ne ide u društva za koja zna da će ga provocirati i da ih izbegava. Zna da mora biti strpljiv. Kada mu dobacuju, ćuti. Nikako se ne smeje. Kada se vratio, za prvih 15 dana trojica su ga odvojeno napala. Jedan je, kako kaže, išao „mercedesom“ na njega, pa je kočio na nekoliko metara udaljenosti.

Još jednom se okrete čuvši korake. Kaže da su naši ljudi najgori jer su puni zlobe. Crkva nema nikakav uticaj na lokalne Srbe jer tamo idu samo za slave i Božić.

„Nema ni popova kao nekad, i oni su postali materijalisti. A i mi Srbi smo najgori, niko nikog ne podnosi. Niko ni sa kim ne razgovara. To se dešava jer je ekonomska kriza, pa samim tim i kriza morala“, navodi i dodaje da je glasao za „naše“, ali da oni ne štite interese Srba u Hrvatskoj.

„Oni su najgori jer ti njemu trebaš samo za izbore. Kada tražiš nešto od njih, kažu – rešićemo. I ništa od toga. Svaki laže.“

 

Naslovna foto: Facebook

k* Stavovi objavljeni u tekstovima takođe nisu nužno i stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja i objavljivanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Ne snosimo odgovornost za komentare napisane na članak.

Did you find apk for android? You can find new Free Android Games and apps.
Share.

Comments are closed.

My title page contents